Kad mi je jabuka rekla da nije lenja, samo pametna
Stajala sam u kuhinji, držala u ruci jednu krupnu, rumenu jabuku, i pomislila: „Evo te konačno. Sad ćemo da napravimo pitu.” A jabuka, kao da je čula, samo se blago nasmiješila – barem tako mi je delovalo dok sam je brisala krpom. Kažem joj: „Znaš da se ovo zove lenja pita sa jabukama?” A ona mi uzvrati, bar u mojoj glavi: „Lenja? Ja sam samo dobro organizovana.” I tu je počela naša mala rasprava, jer zaista – kako nešto što miriše na cimet, sočno je, toplo i prhko, može da se zove lenjim?
Rasprava sa jabukom: ko je ovde zapravo lenj?
„Čekaj malo,” kaže jabuka, „ti si ta koja neće da se muči sa tankim korama i savijanjem.” A ja joj uzvratim: „Pa dobro, ali ti si ta koja traži šećer, cimet i malo pažnje.” Ona se samo nasmeši: „Ja ne tražim mnogo – samo da me dobro izrendaš, pospeš šećerom i pustiš da radim svoj posao.” I tu sam shvatila da nas dve zapravo odlično razumemo – nijedna ne voli komplikacije, ali obe znamo da napravimo nešto lepo kad se spojimo.
Dva sloja, jedna tajna i malo kuhinjske šale
Ova lenja pita sa jabukama ima samo dva sloja testa, ali između njih se krije čitava mala priča. Prvo se razvuče mekano testo, pa dođu izrendane jabuke, sočne i slatke, spremne da u rerni puste svoj najlepši miris. Zatim ih prekrijem drugom polovinom testa, kao da im stavim toplu ćebad, i kažem im: „Sad spavajte mirno, rerna će da se pobrine.” A tajna? Lenja, zapravo je nema – samo dobra ravnoteža između fila i testa, i malo strpljenja dok se sve ne pretvori u zlatnu boju.
... Opširnije
![[Valid RSS]](https://apetit.top/ukus/wp-content/themes/neptune-by-osetin-child/assets/img/valid-rss-rogers.png)